Put kojim se ređe ide

PEVAO SAM ZA TRI PIĆA, PICU I 10 MARAKA

Nemam ja mnogo godina, samo sam rano počeo da se bavim muzikom. Prvu svirku sam imao sa nepunih 14 godina i od tada sam zarađujem svoj novac i brinem o sebi.
Kad sam iz Zaječara došao u Beograd svirao sam u jednom kafiću na Karaburmi za 10 maraka, picu i 3 pića. To mi je bio honorar. Nije mi bilo lako, ali ne bih voleo (kao što nisam voleo ni tad) da me sažaljevaju. Kada bih mogao da krenem sve ispočetka, sigurno ne bih ništa menjao. To iskustvo je veliko blago. Zato često u šali kažem da sam odavno “prešao igricu”…vasicKolumna
Današnji klinci koji žele da se bave ovim poslom zapravo ništa ne znaju o tome. Misle da je dovoljno da “toniraš” da bi bio pevač. Pa, to je isto kao kada bio svako ko je pisao solidne sastave iz srpskog u školi mislio da može da bude dramaturg ili piše pozorišne komade ili scenarija za film. Pored toga nije pročitao ništa u životu osim lektire jer je obavezna… A neki su čak i to izbegavali.
Ne volim da se moj esnaf toliko degradira. Zato smo tu gde jesmo kada je muzika u pitanju, a i sve ostalo… Sve je to uzročno posledično.
Nikada nisam bio razmažen kao današnji klinci koji počinju da pevaju, a ono što je najvažnije- nisam očekivao uspeh preko noći. Nije mi ništa palo s neba.
Naravno da sam imao puno sreće, ali imao sam i šta da pružim.
Ništa mi nije bilo teško. Sećam se da smo neke 96. ili 97. zapucali u Crnu Goru da bismo svirali na moru. Stali smo u Herceg Novom, ne znam ni ja zašto baš tamo (bio sam najmlađi u ekipi pa se nisam ništa pitao). Istovarili smo ozvučenje i klavijature na autobuskoj stanici i ja sam ostao pored opreme da je pripazim, a klavijaturista i cela ekipa je sišla do obale da vidi postoji li mesto gde bismo mogli da sviramo.
Ozbiljna hrabrost, a? Niko normalan to ne bi uradio, ali mi jesmo jer smo toliko želeli da radimo i nastupamo da nam ništa nije teško palo.
Posle 2-3 sata došli su po mene. Trebalo je da prebacimo ozvučenje do terase na obali. Našli smo nekog sa kolicima. To nam je bilo jeftinije nego da zovemo taksi.
Išli smo na sve ili ništa.
Sišli smo u kafić. Tu je sedela neka ekipa kršnih Crnogoraca koji su nas čudno gledali. “Hajde, postavite opremu i da vas čujemo kako svirate!”, rekli su nam. Moji iz benda su se samo okrenuli ka meni i rekli mi: “Molim te objasni im sad neke stvari 🙂 ( mislili su na pevanje )”
I tako su oni mene rešetali repertoarom, malo strane pesme, pa malo rok, pa malo narodnjaci, pa malo domaćeg pop/rok-a i tako jedno sat vremena.
Naravno, bili su oduševljeni mojim pevanjem. Tako sam ja prvi put te godine svirao u “Pingvinu”. Sa vlasnicima sam postao vrhunski prijatelj i dan danas se čujemo iako ne sarađujemo, a “Pingvin” više ne postoji. Tu sam upoznao mnoge ljude koji su u svetu muzike tada bili poznati. Bio sam dečko koji obećava 🙂 i svirao tamo skoro svakog leta do 2002/2003 godine.
Eto, sve pamtim i ne zaboravljam da sam počeo od 10 maraka, pice i 3 pića. To me drži čvrsto na zemlji.

Željko Vasić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *